Skolioza kod dece često se razvija postepeno i bez očiglednih simptoma u početku.
Upravo zbog toga, roditelji je često prepoznaju tek kada zakrivljenje kičme postane vidljivo ili počne da utiče na držanje, ravnotežu i kretanje deteta. Rano prepoznavanje znakova omogućava pravovremenu intervenciju i smanjuje rizik od pogoršanja.
U nastavku ćete saznati na šta da obratite pažnju i kada je pravo vreme da reagujete.
Vizuelne promene u držanju tela mogu biti prvi signal za skoliozu
Prvi znaci skolioze kod dece obično se primećuju u promenama u načinu na koji dete stoji ili hoda. Roditelji često primete da je jedno rame niže od drugog, da lopatice nisu simetrične ili da karlica deluje zarotirano. Kada dete stoji uspravno, možete primetiti i da jedna strana leđa izgleda izraženije tokom saginjanja, što je jasan vizuelni znak postojanja zakrivljenja kičme.
Ukoliko primetite takve promene, važno je da ne čekate i da dete što pre odvedete na pregled. Postoji čitav niz bezbolnih i neinvazivnih metoda za utvrđivanje postojanja i stepena skolioze.
U tom slučaju, fizikalna terapija u ambulanti Fiziolife Niš može biti odličan prvi korak ka rehabilitaciji. Tamo se sprovode detaljne procene i izrađuju individualni programi vežbi koji su prilagođeni uzrastu i potrebama svakog deteta.
U ranoj fazi, skolioza se često može uspešno kontrolisati ciljanom terapijom bez potrebe za nošenjem midera ili operativnim zahvatima. Zato je od suštinskog značaja da vizuelne promene u držanju ne ignorišete, već ih shvatite kao upozorenje koje zahteva pažnju.
Promene u hodu, ravnoteži i fizičkoj aktivnosti zahtevaju oprez
Pored statičnih vizuelnih znakova, dinamičke promene u hodu i kretanju deteta često ukazuju na problem sa kičmenim stubom. Ako dete hoda nesigurno, često se sapliće, naginje na jednu stranu ili se žali na umor u leđima i nogama nakon kraćih aktivnosti u prirodi ili kod kuće, to može biti signal da kičmeni stub ne obezbeđuje adekvatnu stabilnost i simetriju tela.
Roditelji ovakve promene ponekad pogrešno pripisuju umoru, nepažnji ili fazi rasta, što dovodi do odlaganja dijagnoze. Međutim, bilo kakva asimetrija u kretanju – uključujući različitu dužinu koraka, neravnomeran položaj stopala ili izraženiju upotrebu jedne strane tela – zahteva dalje ispitivanje.
Ukoliko dete pokazuje slabost u određenim mišićnim grupama, odbija fizičku aktivnost ili se žali na bolove u leđima, neophodno je zakazati pregled kod fizijatra ili dečijeg ortopeda.
Pravovremeno prepoznavanje problema i uključivanje fizikalne terapije može sprečiti ozbiljnije deformitete i značajno poboljšati funkcionalnost detetovog tela. Roditeljska pažnja prema svakodnevnom kretanju deteta bitna je za rano otkrivanje skolioze.
Sistematski pregled i dijagnostika – kako izgleda proces i kada je neophodan
Kada roditelj ili nastavnik u školi primeti fizičke promene kod deteta, sledeći korak jeste stručno ispitivanje. Dijagnostika skolioze se najčešće sprovodi kroz fizikalni pregled, merenje zakrivljenja kičme (ugao po Cobbu) i eventualno snimanje kičmenog stuba. Lekar će takođe uzeti u obzir uzrast deteta, pubertetski status i porodičnu anamnezu, jer skolioza može imati i genetsku komponentu.
Rana dijagnoza omogućava blagovremenu i ciljanu terapiju, što je posebno važno u fazi brzog rasta kada se deformitet može brže pogoršavati. Ukoliko se zakrivljenje otkrije na vreme, većina dece može se uspešno tretirati bez potrebe za agresivnim medicinskim intervencijama.
Takođe je važno da roditelji ne čekaju da dobiju uput samo preko školskog sistematskog pregleda. Ako sumnjate da nešto nije u redu, imate pravo da samoinicijativno odvedete dete na specijalistički pregled.
Mnoge zdravstvene ustanove, uključujući i specijalizovane fizikalne ambulante, pružaju brzu dijagnostiku i program rehabilitacije u skladu sa individualnim potrebama deteta.
Psihološki aspekt skolioze – kako podržati dete u terapiji
Skolioza nije samo fizički, već i psihološki izazov za dete. Posebno u školskom uzrastu i tokom puberteta, deca mogu razviti anksioznost, osećaj nelagodnosti, stida ili straha od toga da „ne izgledaju normalno“. Ako nosi mider ili izostaje sa fizičkih aktivnosti, dete se može osećati izolovano ili drugačije u odnosu na vršnjake.
Roditelji imaju važnu ulogu u emocionalnoj podršci. Potrebno je da otvoreno razgovarate s detetom, objasnite mu šta je skolioza i zašto je važno da redovno ide na terapiju. Odlazak na vežbe ili tretmane treba da postane prirodan deo rutine, a ne kazna ili dodatna obaveza.
Terapeutski timovi koji rade sa decom najčešće imaju razvijen pristup koji uključuje i elemente igre, tako da se deca ne osećaju kao pacijenti već kao učesnici u svom zdravlju. Tamo gde postoji podrška roditelja, detetova motivacija za terapiju značajno raste, a samim tim i rezultati.
Uloga škole i nastavnika u ranom otkrivanju skolioze
Škola igra važnu ulogu u ranom prepoznavanju skolioze, jer nastavnici fizičkog vaspitanja i učitelji često prvi primete posturalne promene kod deteta. Tokom izvođenja fizičkih aktivnosti, učitelji mogu uočiti asimetrične pokrete, pogrbljeno držanje ili otežano savijanje.
Zato je važno da obrazovni kadar bude edukovan o osnovnim znakovima skolioze i da ima jasan protokol za obaveštavanje roditelja kada postoji sumnja na problem. Neke škole, posebno u urbanim sredinama, sprovode sistematske preglede uz saradnju sa domovima zdravlja, što omogućava dodatnu prevenciju.
Takođe, ukoliko se ustanovi postojanje deformiteta, škola može u saradnji sa roditeljima i lekarima prilagoditi fizičke aktivnosti tako da dete jača kosti i zglobove, ispravlja leđa i ostaje uključeno u program, ali bez rizika. Zajednički pristup – roditelj, škola i zdravstveni sistem – glavno je oružje u borbi protiv kasne dijagnoze skolioze.
Skolioza kod dece ne mora biti trajni problem ako se otkrije na vreme. Važno je da kao roditelji ne ignorišete ni naizgled male promene u držanju, hodu ili ponašanju deteta.
Brza reakcija, stručna dijagnostika i dobra fizikalna terapija mogu napraviti ogromnu razliku u daljem razvoju i kvalitetu života vašeg deteta.